.......Sve je išlo tako super. Bilo je predobro da bi bilo istinito. Ili nije? Opet se vraćamo na znakove koje zanemarujemo. Govoriš mi jedno a ponašaš se drugačije. Prvo provedemo predivnu večer u Zagrebu a onda drugi dan odeš u Slavoniju. Onda se beskonačno dopisujemo i govoriš mi stvari koje nisam mogao ni zamisliti da ću čuti od tebe. Dovodiš me do delirija svojim izjavama koje mi znače i više nego što možeš zamisliti. Gol sam. Potpuno gol pred tvojim licem. Ništa više ne stoji između nas. Vidiš moje emocije, opipavaš moju nesigurnost. A onda dođeš doma. Napokon smo u istom gradu. I ne javiš se. I ja se tebi javim. I onda mi kažeš da odlaziš u Kali, za Božić. Pitam te kad se vraćaš, ne odgovaraš. Na tv-u čujem pjesmu na koju si me ti navukla da me podsjeća na tebe. Opet ti šaljem poruku. Javit-ćeš-se-pusa. Opet se osjećam jadno. Opet sam sâm. Možda je sve ovo samo slučajnost. Možda je tvoja hladnoća izraz nesigurnosti koju toliko spominješ. Ali što ako nije. I što ako je onaj ledeni osmjeh bio tvoje pravo lice? Bio sam tako sretan. Možda ću i biti sretan. Možda ću se svemu ovom samo smijati za mjesec dana. A možda… možda…